Znam da će ovo možda zvučati odvratno od mene. Imam stariju sestru. Ona je jedno veliko sebično đubre. Znam da se čini kako nije u redu da tako o svojoj sestri pričam. Ja živim sa roditeljima, studiram, zbog toga jedva sastavljamo kraj s krajem. Moja sestra ima preveliku platu, udata je, ima luksuzno sređenu kuću. Ima troje male djece. Mnogo ih volim kao njihova tetka, ali ta djeca su mnogo nevaspitana i bezobrazna. Moram da priznam kako je to istina. Najgore od svega toga je to što ih sestra stalno dovodi nama na čuvanje iako je u mogućnosti da unajmi dadilju jer ima mnogo novca. Mnogo živaca zbog djece gubimo svi u kući, ali to nije sve. Od nas traže jako skupe igračke, skupe slatkiše, svakakve gluposti koje im mi ne možemo priuštiti. Moja sestra, ne samo da nikada nije znala to da cijeni, nego se oduvijek žali kako mi kao njena porodica nikada ništa nismo uradili za nju i za njenu djecu. Koliko bezobrazno i nezahvalno od nje. Ne znam koliko ću još imati strpljenja da se žestoko ne posvađam s njom. Moje strpljenje prilazi kraju. Samo čekam trenutak kada ću da puknem i kažem joj sve što mi je na duši. Ne mogu da vjerujem kako postoje ljudi koji toliko nemaju emocije za svoju porodicu. Kao da smo stranci.
Nema komentara:
Objavi komentar