Nisam siguran kako ćemo mi omladina na ovom vremenu ostati normalni. Nije ni čudo što nam je svima fitilj kratak, što planemo lahko, što nam je život u rasulu. Čini se kao da nam ništa ne fali. Rat smo preživjeli pa možemo i sve drugo je li… Student sam. Došao je juni, rok, na zadnjem ispitu morao sam da biram. Imao sam sitniš u svom džepu. Bio sam mnogo gladan. Razmišljao sam i nisam znao da li da odem kupiti kartu za ispit ili da kupim nešto sitno u pekari kako bih utolio glad. Izaberem ja da odem na ispit. To mi je bitnije. Pojavim se na fakultetu. Naravno, profesor kao i inače kasni. Gospodin se nije pojavio čitavih 3 i pol sata. Počelo je da mi se okreće sve oko mene. Malo od nervoze, malo od gladi. Ne znam od čega više. I sada, pošto odgovaramo po statusima, ja sam vanredan student, morao sam da čekam još čitavih dva sata da me profesor pozove u kabinet. Kada sam napokon došao na red, ulazim u kabinet bukvalno izgubljen. Mnogo sam učio kako bih spremio taj ispit. Od sve te nervoze pa možda više gladi, nisam mogao ni riječi da izgovorim. Kada sam shvatio da to neće ići, okrenuo sam se i izašao iz kabineta i otišao kući. Sada dolazi septembarski rok. Naučio sam lekciju. Prvo se kući dobro najesti a onda otići na ispit.
Nema komentara:
Objavi komentar